"Uvek sam u glavi imao ideju o pretvaranju skulpture u svesno i pametno biće".
Dejvid Henson (David Hanson) - poznati umetnik, osnivač firme Hanson Robotics i doktor humanističkih nauka na univerzitetu u Dalasu, Teksas.
Dejvid je proveo 6 godina radeći na izradi velikih animatroničnih skulptura za Dizni parkove. Na tom poslu upoznaje Jozef Bar Koena (Yoseph Bar-Cohen), stručnjaka za razvoj elektroaktivnih polimera koji se koriste kao veštački mišići u NASA-inim robotima. Koen 2002. Godine šalje plastični model ljudske lobanje i daje Dejvidu nedelju dana da oko nje izgradi robotsku glavu koja će biti prikazana NASA-i. Isto veče kada je dobio zadatak, Dejvid uzima par šestara i lenjira i odlazi u popularan bar Exposition Park u Dalasu. Tamo sreće Kristen Nelson (Kristen Nelson), devojku koju površno poznaje. Pošto je prošao par puta pored nje da bi je pobliže osmotrio, Dejvid konačno prilazi i pita:
"Da li mogu da ti izmerim lobanju?"
Kristen se malo drugačije seća ovog trenutka. Ona tvrdi da je Dejvid u stvari pitao:
"Da li mogu da te pretvorim u robota?"
I na to pitanje, "Da li mogu da te pretvorim u robota?", većina naučnika bi rekla odlučno "Ne!" - rekla bi da Dejvid Henson ne bi trebalo da napravi svog robota tako da previše liči na Kristen Nelson, jer bi tako rizikovao pojavu zloglasnog Ankeni Veli (Uncanny Valley) efekta. Ovu pojavu, čije ime u prevodu bukvalno znači "dolina nestvarnog" ili "dolina sablasnog", prvi je proučavao japanski naučnik doktor Masahiro Mori. Problem koji je Mori uvideo leži u prirodi naše identifikacije sa robotima. Kada android, kao R2D2 ili C3PO, jedva da podseća na čoveka, mi tu razliku svojevoljno prevazilazimo. Izgledaju nam simpatično. Nije nas briga ako samo 50% podsećaju na ljude. Ali kada je ta sličnost 99% - toliko blizu da je skoro realna - mi se fokusiramo na nedostajućih 1%. Primećujemo malo nesavršenu kožu i nedostatak karakterističnog ljudskog pogleda. Robot koji nam je ranije bio simpatičan u svojoj nesavršenosti sada izgleda kao animirani leš. Naše osećanje bliskosti, koje je raslo kako su roboti sve više podsećali na živa bića, sada se naglo i ubrzano "spušta" i postaje sopstvena suprotnost. Mori ovo "spuštanje" zove Uncanny Valley (sablasna dolina), i to je tačka paradoksa, u kojoj simulacija života postaje toliko dobra da je mi odjednom doživljavamo kao lošu."
Dejvid se sa Morijevom teorijom nikada nije slagao. On misli da problem neprihvatanja veštačkih ljudi leži u jednom drugom aspektu ljudske psihologije: "Ako možemo da mehanizujemo ono što nas čini ljudima, to će učiniti da se osećamo kao mašine. Većina stručnjaka koji se bave socijalnom robotikom veruje da će ljudsko lice na robotu da deluje odbojno i uznemirujuće na ljude. Ja mislim da je to smešno - ljudsko lice je verovatno najprirodnija stvar sa kojom možemo da uspostavimo interakciju." Prva glava koji je Hanson napravio za NASA-u - Endiroid (Andy-roid) - nije bila ni izblizu savršena. Imala je samo 4 servomotora, i bila je sposobna da pokaže nekoliko ne baš uverljivih izraza lica.
Dejvid se fanatično bacio na proučavanje anatomije i psihologije. Posećivao je medicinske web sajtove i proučavao pokrete mišića lica i veze između pojedinih grupa mišića i kože. Proveo je sate ispred ogledala praveći grimase, u pokušaju da razume kakva je tačno veza između emocije, pokreta mišića lica i očiju koji tu emociju izražavaju. Do tada, Hanson je koristio servomotore postavljene ispod veštačke kože napravljene od poliuretana. Ispostavilo se da je poliuretan problem, i posle mnogo eksperimenata konačno su došli do dobitne kombinacije – novog polimera koji je u potpunosti mogao da oponaša sve osobine ljudske kože. Ovaj materijal, koji je Hanson Robotics patentirao, rešili su da nazovu FRUBBER, spajajući engleske reči FOAM (što znači pena) i RUBBER (što znači guma).
Sledeća glava, i prvi pravi funkcionalni primer realističnosti koju je Dejvid želeo da pokaže, napravljena je po merama Kristeninog lica, i dobila je ime K-bot. K-bot je predstavljen 2003 godine, i na BBC - ju je nazvan "verovatno najsavršenijom robotskom glavom ikada razvijenom". Delovi za izradu K-bota koštali su svega nešto više od 400 dolara, i svi su slobodno mogli da se nabave u prodavnicama delova, materijala i alata za zanate, hobije i industriju. Ali, kako je rad odmicao, Dejvidu je postajalo jasno da pravljenje uverljive replike ljudske glave zahteva više. K-botu je bio potreban mozak.
"K-bot, u ovoj verziji softvera, nema ličnost i nema pol. Precizan naziv za ovu mašinu bi bio - androginoid". Sledeći korak je razvijanje psihe i ličnosti robota. Konačno sam došao u kontakt sa Žavierom Movelanom (Javier Movellan) sa San Dijego univerziteta u Kaliforniji. Tamo su su već koristili druge prototipe robotskih glava i radili na tehnologijama koje bi omogućile da roboti mogu da zamene učitelje u školama."
Dejvid Hanson je pronašao tim programera,, a pravi izazov je bila simulacija lika i ličnosti velikog Filipa K. Dika (Philip K. Dick).
“Živimo u 21. veku. Filip K. Dik je pomogao da se izmisli 21. vek.”
Uobičajeno mišljenje o Diku je to da je glavni cilj njegovog rada taj da nam pokaže da realnost nije ono što mi mislimo da jeste. Kao i većina klišea, i ta procena ima solidnu bazu u činjenicama (ako pretpostavimo da ste, posle čitanja njegovih knjiga, spremni da poverujete da bilo šta ima solidnu bazu u činjenicama). Dik je napisao 44 romana i 121 kratku priču pre svoje smrti 1982. Za razliku od većine savremenika, sva njegova dela se i dalje štampaju, i do sada su prevedena na 25 jezika.
Programer Endrju Olni (Andrew Olney), koji je i profesor sociologije i lingvistike na Univerzitetu u Memfisu, usavršava softver koji ima za zadatak da rekreira ličnost velikog pisca i da android sa njegovim likom u razgovoru deluje kao da je zaista čovek kojeg predstavlja. Da bi to postigao, Andrew u veštačku inteligenciju koju programira, ubacuje više od 10 000 strana teksta iz Dikovih knjiga.
Dejvid Hanson i ceo tim su zaista dali sve od sebe - robotska glava je neverovatno ličila na samog Filipa, softver za biometričku identifikaciju je omogućio androidu da pamti i prepoznaje ljude u gomili drugih ljudi, da "čita" njihov govor tela i razume govor, da prati svojim očima pogled sagovornika i da razgovara u maniru koji, po rečima onih koji su ga sreli, "jako podseća na normalan razgovor sa blago senilnim autorom, koji se povremeno zbuni pa neki put umesto odgovora citira nešto iz svojih knjiga". Softver koji je predstavljao Filipa K Dika je objavljen na internetu pod slobodnom GNU licencom, ali je Olni rešio da izostavi deo baze podataka koji sadrži Dikova dela. Ako želite da imate rekreiranu ličnost ovog pisca u svom kompjuteru, besplatno možete da daunloudujete softver, a podatke iz knjiga slobodno dodajte sami, po želji.
Posle velikog uspeha ovog androida, kompanija Hanson Robotics je konačno sprovela sopstvena istraživanja, i za sada smatra da je fenomen "Uncanny Valley" pobeđen, i da je pitanje interakcije ili odbojnosti u susretu pravih i veštačkih ljudi isključivo pitanje kvaliteta dizajna veštačkih bića. Uspeh je bio potpun. Ali, na povratku sa WIRED NEXT FEST-a, kada je Dejvid Henson izašao iz aviona u Los Angelesu, shvatio je da je robotska glava Filipa K. Dika NESTALA! "Mislio sam: okej, sve će biti kul, sigurno će naći torbu. Sa ovom torbom nema greške - u njoj je robotska glava. Kada je otvoriš, u njoj su kablovi i lice bradatog čoveka." Zaposleni u Western Airlines-u su mu rekli da je avion koji nosi ovu glavu na putu u Oranž Kaunti (Orange County), i da će posada potražiti glavu čim avion sleti. Avion je došao bezbedno, ali ne i glava - kao da je nestala negde iznad Sijera Nevade.
U međuvremenu, glava se možda odmara u nekom skladištu u Alabami, u firmi koja otkupljuje zaturen prtljag čiji se vlasnik nije pronašao u roku od 30 dana. David čak sumnja da je glava moguća žrtva nekog previše agilnog radnika obezbeđenja, koji je na nekom od aerodroma pozvao specijalnu jedinicu koja se bavi eksplozivima, takozvani "bomb squad". To je uobičajena praksa u Americi - svaki "sumnjiv" prtljag, pogotovu ako sadrži elektronske uređaje, obično se uništava kontrolisanom eksplozijom, uz pomoć daljinski upravljanih malih vozila-robota.
"To bi bio stvarno čudan kraj, ako je robotska glava Filipa K. Dika završila tako što ju je u vazduh digao neki drugi robot."
Ova priča je jednako čudna kao i bilo šta što je Filip K. Dik napisao, i kao i sve dobre priče, nema kraj. Glava nikada nije pronađena. Da li je pobegla od sudbine koju su joj namenili, da bude permanantno izložena u Smithsonian muzeju, i sada sprema neku robotsku revoluciju? Ili i dalje luta po svetu, kao izgubljeni prtljag?
en.wikipedia.org/wiki/Uncanny_Valley
en.wikipedia.org/wiki/Masahiro_Mori
Tesko je iz more
Tesko je iz more materijala, izvuci esencijalno,pa spakovati u pricu za edukaciju.Prica je lepo isplivala na povrsinu."Kapetan-broda",-reditelj,umesno privata pricu i vodi krajnjem odredistu. . . .
ne mogu da se setim da li
ne mogu da se setim da li sam video interesantniju emisiju.... samo nastavite
Pošalji novi komentar