Ono što Bila Hiksa razlikuje od najvećeg broja savremenih komičara jeste njegov eksplicitni pokušaj da ne nudi samo zabavu. Njegov cilj bio je da deluje kao šaman koji poziva ljude da prate načela logike i otkriju svoj unutrašnji glas.
"Govori se o tome da je Bil bio poput Hendriksa ili Dilana,
Džima Morisona i Lenija Brusa.
Bil je želeo da bude Isus.
Hteo je sve da nas spasi.
Ali on je ostao u onoj epizodi u hramu, kad Isus kaže:
«Ovo je kuća mog oca, a vi ste je pretvorili u lopovsku jazbinu!»
To je Bil oduvek želeo da bude.
Želeo je da bude Hrist kad je najbesniji."
U svojoj borbi za zdrav razum, posebno je isticao pogubno dejstvo verovanja u sve što televizija prikazuje.
Imam novosti za vas.
Ja živim u Americi.
To je veoma puritansko mesto,
puno predrasuda i drevnih religija,
koje više ne obavljaju svoju funkciju na ovom svetu,
zato što su zasnovane na strahu,
a ne na ljubavi.
Jeste li primetili da ljudi koji veruju u kreacionizam
izgledaju kao da nisu baš evoluirali?
Oči su im baš blizu ... ogromne obrve ...
velike, maljave šake i stopala ...
«Verujem da me je Bog stvorio za jedan dan.»
Pa, izgleda da je požurio.
Hrišćani koji ubijaju!?
Nije da nemamo nove ideje na ovoj planeti.
To su hrišćani koji se zalažu za jače nuklearno naoružanje.
Alal vera!
Jer, da je Isus ovde, on bi
sigurno nosio UZI.
Zar ne mislite da bi?
Sigurno.
Princ mira se vratio.
Ali je pobesneo.
«Jebi se, Pilate! Vratio sam se.
Ali nisam rekao kako ću biti raspoložen kad se budem vratio.»
«To je Isus! Vratio se. Ali, besan je.
Vikao je zbog nečeg u vezi s krstom. Nisam ga razumeo ...»
Mnogi hrišćani nose krst oko vrata.
Mislite da će Isus kad se bude vratio želeti da vidi jebeni krst?
To je kao da odete kod Džeki Onazis s brošem u obliku snajpera.
«Zdravo, Džeki. Stalno mislimo na Džona. Voleli smo ga.»
Izveo sam tu šalu u Alabami.
Trojica seljačina su me presrela nakon predstave.
«Hej, ti, dođi ovamo!
Gospodine komičaru, dođi ovamo!
Znaš šta, mi smo hrišćani i ne sviđa nam se to što pričaš!»
Ja im kažem: «Onda mi oprostite».
Nagrada kritike na uglednom festivalu u Edinburgu 1991. godine otvorila je period u kome je Hiks dobio niz priznanja na koja je dugo čekao. «Rolling Stone» ga je proglasio komičarem godine. Dobio je pozive da piše kolumne u satiričkim časopisima i emisiju na četvrtom kanalu BBC-ja. On je, međutim, kritikovao moćne osobe i grupe, pa je postao žrtva najdrastičnijeg slučaja cenzure u istoriji američke televizije.
Ako ikad gledate vesti na CNN-u,
to je najdepresivnija stvar na svetu.
«Rat. Glad. Smrt. SIDA. Beskućnici. Recesija. Depresija...»
Neverovatno je. Pomislićete da će čim izađete na vrata da vas siluje
neki zaraženi i na kokain navučeni pitbul. Užasni prilozi u vestima.
«Draga, idem da proverim da li je stigla pošta.
Šta kažeš na to da večeras ostanemo kod kuće?
Neka se raznosač pica bavi ovim sranjem.»
Nikad na vestima niste videli pozitivnu priču o drogama, zar ne?
Zar to nije čudno? Vesti bi trebalo da budu objektivne.
Svaki put ista priča o LSD-ju.
Svi smo je čuli.
«Mladić uzeo esid, pomislio da ume da leti, skočio sa zgrade.
Kakva tragedija!»
Kakav kreten.
Nemojte da krivite esid zbog ove budale.
Ako je mislio da ume leti,
zašto nije prvo probao da
uzleti sa zemlje, da proveri.
Ko ga jebe.
Idiot. Mrtav je, to je dobro.
Nikad niste videli patke kako čekaju lift da bi poletele na sever.
Ne, one poleću sa zemlje.
Taj tip je bio moron. Sad je mrtav. To je dobro. Nije tragedija.
Imamo jednog idiota manje na svetu. Kako ću da spavam noćas!?
«Što si tako tužan, Bile?»
Imamo jednog morona manje.
Ne pokušavam da budem hladan ili surov,
ali hajde da čujemo celu priču, da čujemo pozitivnu priču o LSD-ju.
Zar to ne bi bilo zanimljivo? Barem jednom.
«Danas je jedan mladić shvatio da je materija samo energija
kondenzovana do spore vibracije;
da smo svi mi jedna svest, ali sebe doživljavamo subjektivno;
smrt ne postoji, život je samo san, a mi smo imaginacija sebe samih.
A Tom će vam saopštiti prognozu vremena.»
Kažu da moramo da imamo neprijatelje. Muka mi je od toga.
Biću iskren prema vama.
Ja nemam nikakve neprijatelje.
Muka mi je od toga. Osećanja su podivljala i umovi su blokirani.
Paljenje zastave! Ala je to uzburkalo osećanja! Zastava!!!
Oni samo kažu da neko ko spali zastavu ne mora da ide u zatvor.
Baš su oštri, zar ne?
Ljudi mi kažu: «Da ti nešto kažem. Moj tata je umro za tu zastavu.»
Stvarno!? Ja sam svoju kupio. Ima je u K-Martu. Košta tri dolara.
«Poginuo je u Korejskom ratu za tu zastavu.»
Kakva slučajnost! Moja je napravljena u Koreji.
Nije poginuo za jebenu zastavu. To je komad platna.
Poginuo je za ono što zastava predstavlja,
a to je sloboda da se zapali jebena zastava.
Ako ne želite da zapalite zastavu, preporučujem da to i ne radite.
Prestani da naoružavaš svet, čoveče?
Znate da smo mi naoružali Irak.
I ja sam se tome čudio.
Tokom Zalivskog rata su stizali oni obaveštajni izveštaji:
«Irak ima neverovatno oružje».
Otkud znate?
«Pa, pogledali smo priznanicu.
Ali, čim ček bude bio realizovan, krećemo.
Kad se banka otvara, u 8h? Krećemo u 9h.»
U julu 1993. godine je otkriveno da boluje od raka pankreasa. Početkom 1994, umro je u 32. godini. Danas, Hiksov uticaj raste. Pored audio i video izdanja, objavljeni su i transkripti njegovih nastupa, dnevnici, delovi prepiske i eseji, kao i jedna biografija. A Hiksova poruka ostaje sasvim jednostavna:
Ovo je svet u kome dobre ljude ubijaju.
Ljude koji žele da pomognu ubijaju i iseku u cvetu mladosti.
Zato đavoli i mediokriteti i fašisti vladaju.
Podeliću s vama svoju viziju.
Zato što vas volim. Vi to osećate.
Zamislite da sav novac za nuklearno naoružanje i odbranu,
a to su bilioni dolara svake godine, zar ne, umesto toga
... samo probajte da zamislite ...
da tim novcem nahranimo i obučemo one koji gladuju.
Sigurno bi bilo dovoljno za sve, niko ne bi ostao isključen.
Mogli bismo kao pripadnici iste vrste da istražujemo svemir,
zajednički, u miru, zauvek.
Pošalji novi komentar